U okviru aktivnosti predviđenih projektom izrade Plana deinstitucionalizacije Gerontološkog centra Kikinda, organizovana je radionica usmerena na razgovor sa korisnicima koji su smešteni u objektu centra na adresi Generala Drapšina 99.
Cilj ove radionice bio je da se kroz direktan razgovor sa korisnicima bolje razumeju potrebe, iskustva i razlozi zbog kojih su starije osobe odabrale život u institucionalnom smeštaju, za razliku od korisnika koji koriste usluge podrške u sopstvenim domovima. Razgovori su omogućili uvid u svakodnevni život korisnika, ali i u prednosti koje oni prepoznaju u životu u ustanovi.
Kao najvažnije prednosti života u domu, korisnici su istakli mogućnost socijalizacije, organizovane aktivnosti, kreativan sadržaj i stalnu dostupnost podrške osoblja. Za mnoge starije osobe, upravo društveni život i prisustvo drugih ljudi predstavljaju važan faktor očuvanja psihološke stabilnosti i kvaliteta života.
U okviru radionice korisnicima su postavljena sledeća pitanja:
- Kako izgleda svakodnevni život u domu za stare iz perspektive korisnika?
- Da li se korisnici osećaju zbrinuto i bezbedno u ustanovi?
- Da li bi razmotrili povratak u sopstveni dom ukoliko bi postojali adekvatni uslovi podrške u zajednici?
- Koji oblici podrške nedostaju starijim osobama u lokalnoj zajednici?
Razgovori su pokazali da za mnoge starije osobe sigurnost predstavlja ključnu vrednost. Stalni nadzor, dostupnost medicinske pomoći, redovna ishrana i prisustvo stručnog osoblja pružaju osećaj stabilnosti koji često nedostaje u životu van institucionalnog okruženja.
Jedan od korisnika je tokom razgovora istakao:
„Bolje je nego da sam sam.“
Ova izjava jasno ukazuje na jedan od najvažnijih razloga za izbor institucionalnog smeštaja – potrebu za društvom, podrškom i sigurnošću u svakodnevnom životu.
Iz sociološke perspektive, rezultati razgovora ukazuju na fenomen koji se često javlja u sistemima socijalne zaštite starijih osoba – proces institucionalne adaptacije. Nakon određenog vremena, institucija prestaje da bude doživljavana kao privremeni smeštaj i postaje novi okvir svakodnevnog života i identiteta korisnika. Stabilnost, rutina i predvidivost doprinose smanjenju anksioznosti i stvaraju osećaj sigurnosti koji mnogim korisnicima postaje važniji od potencijalnog povratka u samostalni život bez adekvatne podrške.
U tom kontekstu, proces deinstitucionalizacije ne predstavlja samo tehničko pitanje razvoja novih socijalnih usluga, već i važno socijalno i psihološko pitanje prilagođavanja korisnika različitim oblicima podrške.
Na osnovu sprovedenih razgovora izdvojena su tri ključna nalaza:
- Sigurnost kao primarna vrednost – korisnici visoko vrednuju stabilnost i dostupnost podrške u institucionalnom okruženju.
- Uloga porodice kao važnog faktora – prisustvo ili odsustvo porodične podrške značajno utiče na odluku o životu u ustanovi ili u zajednici.
- Kombinovani model podrške – kao realistična opcija nameće se model koji kombinuje institucionalnu brigu i razvoj usluga u zajednici.
Ova radionica doprinela je boljem razumevanju perspektive korisnika koji žive u ustanovi i pružila važan doprinos izradi Akcionog plana deinstitucionalizacije, sa ciljem razvoja fleksibilnog sistema podrške koji odgovara različitim potrebama starijih osoba.
