U okviru aktivnosti predviđenih projektom izrade Plana deinstitucionalizacije Gerontološkog centra Kikinda, sprovedena je radionica koja je bila usmerena na profesionalnu perspektivu socijalnog radnika zaposlenog u ustanovi. Cilj ove radionice bio je da se kroz stručni uvid sagleda funkcionisanje sistema institucionalne zaštite, kao i potencijal za razvoj usluga u zajednici.
Razgovor je obuhvatio ključne aspekte svakodnevnog rada socijalnog radnika, uključujući prijem korisnika, proces adaptacije, izradu individualnih planova podrške, saradnju sa porodicama i kontinuiranu komunikaciju sa Centrom za socijalni rad i drugim relevantnim institucijama. Socijalni radnik u okviru svog rada vodi brigu o približno 150 korisnika, što ukazuje na visok nivo profesionalne odgovornosti i širok spektar aktivnosti koje obuhvataju administrativni, evaluativni i koordinacioni rad.
Prema proceni stručnjaka, najčešći razlozi za smeštaj korisnika u dom povezani su sa smanjenim funkcionalnim sposobnostima, hroničnim bolestima, kognitivnim smetnjama i potrebom za stalnim nadzorom. U takvim slučajevima institucionalni smeštaj predstavlja adekvatan odgovor na kompleksne potrebe korisnika, posebno kada je neophodna kontinuirana zdravstvena i socijalna podrška.
Istovremeno, procena stručnog osoblja pokazuje da oko 25% korisnika ima potencijal da uz odgovarajuću podršku živi u zajednici. Međutim, praksa pokazuje da se deo korisnika i pored tog potencijala odlučuje za život u domu, prvenstveno zbog osećaja sigurnosti, stabilne svakodnevne rutine i dostupnosti podrške koju institucionalno okruženje pruža.
Kada je reč o kapacitetima zajednice, identifikovana su određena ograničenja. Usluge podrške u lokalnoj zajednici postoje, ali su nedovoljno razvijene i neravnomerno dostupne, posebno u ruralnim sredinama. Takođe je naglašena važnost saradnje sa porodicama korisnika, koja je često ključni faktor uspešnosti procesa deinstitucionalizacije. U slučajevima kada porodična podrška izostaje, korisnici postaju posebno ranjiva grupa.
Tokom razgovora identifikovane su i glavne prepreke procesu deinstitucionalizacije. One uključuju zdravstvene, finansijske i porodične faktore, ali i značajnu emocionalnu vezanost korisnika za stabilnost i sigurnost institucionalnog okruženja. Upravo ovaj poslednji element ukazuje da proces transformacije sistema socijalne zaštite zahteva pažljivo planiranje i postepeni razvoj novih usluga.
Kao jedan od mogućih pravaca razvoja socijalnih usluga istaknuta je potreba za formiranjem mobilnih multidisciplinarnih timova, proširenjem usluga pomoći u kući, razvojem dnevnih boravaka za starije osobe, kao i kontinuiranom edukacijom porodica koje brinu o starijim članovima. Stručna procena ukazuje da bi upravo kombinovani model institucionalne i vaninstitucionalne zaštite predstavljao najrealističniji i najodrživiji pravac razvoja sistema podrške starijim osobama u lokalnoj zajednici.
Na osnovu sprovedene radionice izdvojeni su sledeći ključni zaključci:
- institucionalni model zaštite u Kikindi funkcioniše stabilno i predstavlja važan oslonac sistema socijalne zaštite
- postoji realan potencijal za delimičan razvoj usluga u zajednici (oko 25% korisnika)
- infrastruktura podrške u zajednici još uvek nije dovoljno razvijena za širu primenu procesa deinstitucionalizacije
- kombinovani model institucionalnih i vaninstitucionalnih usluga predstavlja najrealističniji pravac daljeg razvoja
Rezultati ove radionice pružaju važan stručni uvid u funkcionisanje sistema socijalne zaštite i predstavljaju značajnu osnovu za dalju izradu Akcionog plana deinstitucionalizacije Gerontološkog centra Kikinda.
